Nani Ramizi Milkunić iz Tuzle su 83 godine. Nedavno je ostala bez supruga i bez svoja dva sina. Sama ide u šumu, te sama sebi skuplja drva, kako dane starosti ne bi provodila u hladnoći. Nema nikoga svoga ko bi je posjetio, osim nekoliko volontera iz Crvenog križa.
Na pitanje novinarke Mersihe kako je, nana Ramiza na prvu kaže; Mašallah, elhamdulillah, Bože berićeta. Nanu Ramizu zatiču vedru i nasmijanu. U dvorištu okupanom suncem, nalaze se koka, pas i mačka koje ona hrani, pazi i mazi, te kako uz osmijeh kaže, one joj prave društvo.
Objašnjavajući kako teško zimske dane, Fata kroz suze priča kako je izgubila i dva sina.
“Teško mi je baš. Jedan čovjek mi je dao kozu. Kaže, neno pomuzi. Ja je svezala, ona pobjegla. Nisam je više ni našla, plakala sam toliko, ne mogu vam opisati. Mlijeka je bilo, ali sad nemam ništa. Puši mi se i šporet. Ako ko može pomoći, hvala, a ko ne može, opet elhamdulillah”, riječi su nane.
U staroj trošnoj kući živi već 25 godina. Govori kako ju je izdala snaga i više nije toliko u mogućnosti.
“Dok sam bila mlada, mogla sam ponešto skućiti, ali sad ne mogu. Eto vidjet ćete i kupatilo. Ja se napolju kupam. Nemam kupatilo. Malo su mi pomogli iz Crvenog križa. Sriktali su mi i sredili da imam nešto.”
Bez muža živi već devet godina.
“Ko god mi pomogne, hvala mu. Koliko god ko mogne donese. Nek Allah dragi pomogne svakom pa i meni. Najviše vjerujem u Boga. Meni dragi Bog dadne i sve usliši, i elhamdulillah. Kahvu popijem sama. Najviše fildžan dva. Šta ću nema se. Uz kahvu razmislim o svom životu. Ne mislim nikome zla. Allah mi daje. Hvala Mu po milion puta. Volim svakoga, nek svako ima, a i za me Bog da ne zaboravi.”
Nana Ramiza sinove je izgubila kako kaže ublizu, u roku od dva mjeseca.
“Sin Senaid mi je bolovao šećer i od te bolesti je obnevidio, a onda su ga pluća izdala. Drugi sin Mehdin je legao i nije se probudio. Samo mu je krenula krv na usta i preselio je. To sam pretrpila ne znam ni kako. Da su mi oni živi ne bih se ja sad ovako patila. Ali, sve što je kod dragog Allaha to je slađe od meda.”
Objašnjava i kako je dok je mogla išla u džamiju, sada je to teže, pa sa štapom izađe dokle može i kaže, “elhamdulillah i na tome”.
Na pitanje novinarke da li bi joj dobrodošla koza, nana s osmijehom govori;
Da je meni kakva kozica sad, da mi daje mlijeko. Ja bi njoj sve učinila što treba, eto šume tu blizu. Izvedem je, svežem, nalomim da jede, ono po seljački.
“Ja ovdje uzmem vode, okupam se. Nekad i po mraku. Šta ću. Nemam sijalice. Ima voda i šolja. To mi je donirao Crveni križ”.
Cjelokupan prilog pogledajte u video prilogu Televizije Tata brada, piše Hanuma.ba
