Mirela Mizdrak ima nepunih 26 godina, a u tri klinike u Austriji su je bukvalno ostavili da umre. Rekli su joj da ni Novu godinu neće dočekati.
Sarkom, opaki tumor od 20 cm koji joj je u stomaku pritiskao sve organe, niko nije želio da pipne. Nije mogla da jede, diše, dani su joj bili odbrojani. Planirala je svoju sahranu. A onda je na internetu pročitala da u Beogradu postoji mogućnost da bude operisana.
Ostala je bez bubrega, nadbubrega, dijela jetre…. Ali je dobila novi život. I nadu u sutra.
Nasmijana djevojka dočekuje nas u bolničkom krevetu. Po njenom licu ne bi se reklo da je samo dva dana ranije imala tešku operaciju i da joj je život od 1. oktobra čist pakao. Tog dana saznala je da ima tumor, kada je završila u hitnoj pomoći u Gracu, gde živi i gdje je i rođena.
Mireli početkom avgusta kreću bolovi u leđima, a kako se ugojila sedam kilograma mislila je da joj je “proradila” štitna žlijezda. Ali tog 1. oktobra bolovi su bili nesnosni.
Ustanovilo se da je tumor, a biopsija je pokazala sarkom. U Gracu su rekli da moram da primam hemioterapiju, pa da eventualno da pokušaju operaciju. Čak su me stavili i u studiju i naglasili da mi ne daju gotovo nikakve garancije da će se tumor smanjiti od hemioterapije. I još su naveli da će od nje da mi odu i kosti, srce i bubrezi, da mi otkažu svi organi.
U bolnici sam čak dobila i koronu, te me zaraženu otpuštaju kući. Al bar sam koronu lako prebolela. A iako su mi u bolnici davali morfijum protiv bolova, na otpusnoj list napisali su “bez tegoba”. Pustili su me bez terapije protiv bolova, koji su bili nesnosni – priča za Kurir Mirela, koja je potom išla u državnu kliniku u Insbruku, gde su joj rekli da će joj javiti da li će je operisati i nikakav odgovor još nije dobila.
Odlazi i u privatnu kliniku u Gracu gde joj doktor saopštava da je nemoguće izvaditi tumor.
Rečeno mi je da neću ni Novu godinu dočekati. Došla sam dotle da nisam mogla ni da dišem, ni da jedem. Planirala sa svoju sahranu. Nade više nije imalo. Ali sam ipak i tražila po internetu. Čovjek se nekako uvek bori. I pročitala sam kako je prof. Branislav Trifunović operisao ženu sa tumorom od 25 kg. Rekla sam: “Ovo mi je posljednja nada” – kaže Mirela koja ne želi da joj se vidi lice dok ne izađe iz bolnice.
Prof. Trifunović ju je operisao u srijedu. A ova hrabra djevojka je i mimo tako strašne dijagnoze i neizvesnog i teškog zahvata pred polazak u operacionu salu sestri rekla: “Samo želim da jednog dana budem majka. To mi je najveća želja”.
Kraj nje je plišana lutkica, a na stočiću buket crvenih ruža.
Ljubav, mladić iz Leskovca, grada iz kod je porodica njene mame Elizabete, redovno dolazi. A pored mame u sobi je i tetka Violeta. Najvažnija podrška je uz Mirelu.
Još ne mogu da vjerujem da sam to u sebi imala. Profesor je uspio da izvadi cijeli tumor. Hvala bogu da se sve završilo. Sad mogu da gledam i u budućnost – kaže ova studentkinja prava.
Iako borba još nije završena, najgore je prošlo.
Kad je u Gracu biopsijom utvrđeno da Mirela ima sarkom, tumor je već narastao na 20 sa 20 cm. Hemioterapija kod sarkoma je vrlo upitna, retko daje odgovor. Jedini način borbe sa sarkomom je hirurgija. Idealno ako može radikalna, da se otkloni ceo tumor, a ako ne može bar reduktivna, da se smanji. Mireli je tumor pritiskao sve organe – želudac, dvanaestopalačno crijevo i zato nije mogla ni da jede, ali i velike krvne sudove, pa i venu kavu i aortu, zbog čega nije mogla da diše. Odluka našeg konzilijuma, u kom su bili vrsni stručnjaci, je da idemo u salu i ako ne mogu da izvedem radikalnu operaciju, barem reduktivnu. Da bar može da uzima hranu i da pokušamo s nekom linijom hemioterapije – priča za Kurir prof. Trifunović.
U salu je ušao s još pet hirurga.
Izvadio sam čitav tumor i sve limfne žlijezde oko njega. Morao sam da izvadim i desni bubreg jer je tumor čvrsto urastao u njega, kao i nadbubrežnu žlijezdu i da odstranim dio jetre. Suština ove hirurgije je da se nigdje ne ošteti kapsula tumora da ne bismo napravili diseminaciju, tj. da se maligne ćelije tumora ne bi rasule po organizmu. Osnovna strategija kod sarkoma je da se ne štede ostali organi već da se štedi kapsula. Uspjeli smo radikalnu operaciju, čime smo oslobodili sve te krvne sudove i Mireli poklonili novi život – objašnjava prof. Trifunović i dodaje:
Spasli smo joj glavu, bila je životno ugrožena. Ali, ovo je četvrti stadijum maligne bolesti. Sve je poslato na histopatološki i imunohistološki pregled, na osnovu rezultata ćemo odlučiti o daljoj terapiji. Imam pacijenta s istom dijagnozom koga sam operisao prije 6-7 godina i i dalje je sasvim dobro.
Mirelina majka Elizabeta Šabić sad želi samo jedno – da cijeli svijet vidi da su njenu ćerku u Austriji svi ostavili na cjedilu, a da ju je spasao doktor iz Srbije.
Kad sam na poslu rekla da idemo u Beograd, svi su komentarisali da je Srbija nazadna, a Austrija najbolja. Insistiram da se vidi da kod nas u Srbiju postoje izvrsni ljekari. Nek mi daju otkaz u bolnici što ovo pričam, ali želim da se zna. Moje dijete bi umrlo da ovde nije došlo. Rekla mi je: “Mama, ja ću da umrem”, na šta sam kazala: “Naći ćemo spas za tebe”. I našli smo profesora Trifunovića. A moja Mirela samo jedno želi u životu da se ostvari kao majka i sad verujem da će uspeti – priča Elizabeta koja ima još troje djece.
