Samoubistvo je najčešće očajnički pokušaj izlaska iz stanja neizdržive patnje, odnosno, osobe koje se odluče na samoubistvo, uglavnom, samo žele da prekinu stanje nepodnošljive boli i teskobe.
Ključni faktor u prevenciji samoubistva je svakako pravovremeno prepoznavanje znakova upozorenja u ponašanju suicidalne osobe, pre svega zato što depresija ima mnogo lica. Na primjer, dešava se da veoma depresivne osobe pokušavaju da se od ovog patološkog afekta odbrane raznim formama “bjekstva” kroz pojačano konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci ili manične odbrane povišeno raspoloženje, manjak sna i apetita, pojačanu aktivnost i slično, kaže u intervjuu za Blic prof.dr Ivana Stašević Karličić, direktorka Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.
Kako ističe, poslednjih godina dosta toga je urađeno na prevenciji naročito od 2017.godine kada je Ministarstvo zdravlja pojačalo svoje aktivnosti na planu zaštite mentalnog zdravlja. Tako je stopa suicida u Srbiji prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, pala za 12,1 odsto.
Kada se čovek odlučuje na samoubistvo? Koliko je presudan afekat?
Vodeći faktori rizika za samoubistvo su mentalne bolesti kao što su depresija, zloupotreba psihoaktivnih susptanci i alkohola i psihotični poremećaji, nažalost često neprepoznati ili neadekvatno lečeni. Pored toga, impulsivnost kao konstitucionalna osobina nekih ličnosti, može rezultirati neplaniranim samnoubistvom. Znajući ove činjenice upravo su zdravstveno prosvećivanje, screening i pravovremeno lečenje, kao i poznavanje načina reagovanja nekih osoba koje lako preplavi afekat, prepoznati manevarski prostor za prevenciju suicida.
Ako izuzmemo teške okolnosti, možda čak i konzumiranje nekih supstanci, da li postoji taj “suicidni gen” da ga tako nazovemo, koji se možda nasleđuje, ili to nema veze?
Sklonost ka samoubistvu se ne nasleđuje, odnosno, ne postoji gen vezan za samoubistvo. Međutim, u određenoj meri nasluđuje se predispozicija ka obolevanju od nekih mentalnih poremećaja, poput bipolarne depreseije ili shizofrenije, i slično. Da li će se bolest ispoljiti i komplikovati suicidom zavisi i od brojnih spoljašnjih okolnosti u kojima se osoba razvija i živi, kao što su socio-ekonomski status, kulturološki i verski faktori, porodične okolnosti, somatsko zdravlje i slično.
Mnogi kažu “ništa nije ukazivalo”, ali da li na neki suptilan način ti ljudi šalju poruke i vapaj za pomoć? Kako prepoznati?
Ključni faktor u prevenciji samoubistva je svakako pravovremeno prepoznavanje znakova upozorenja u ponašanju suicidalne osobe, pre svega zato što depresija ima mnogo lica. Na primer, dešava se da veoma depresivne osobe pokušavaju da se od ovog patološkog afekta odbrane raznim formama “bekstva” kroz pojačano konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci ili manične odbrane (povišeno raspoloženje, manjak sna i apetita, pojačanu aktivnost i slično). Depresija moze da se ispoljava i kroz somatizacije (nespecifikovane bolove u razlim delovima tela) ili kroz hipohondrijazu, a što je sve daleko od predstava o depresiji prosečanog čoveka. S druge strane, u našoj kulturi i društvu je i dalje jaka stigmatizacija osoba sa mentalnim smetnjama. Mnogi ljudi i dalje smatraju da su mentalni poremećaji odraz slabosti i nemoći ličnosti ili da su manje vredne kao osobe, te kriju simptome od svojih bližnjih. Svakako da su bilo kakve izmene u ponašanju u kvalitativnom i kvantitativnom smislu, a koje ometaju svakodnevno, uobičajeno funkcionisanje osobe u bilo kojoj oblasti života, poziv ili znaci na koje bliske osobe iz okruženja treba da reaguju. To mogu biti promene u ritmu spavanja, apetitu, raspoloženju kroz povlačenje, nedostatak interesovanja, motivacije, volje, nemogućnost da se uživa u aktivnostima koje su ranije pružale zadovoljstvo i slično.
Cijeli tekst pročitajte OVDJE.