Davno biješe, djevojčica je još bila, kad ju je otac sa ostatkom porodice doveo na imanje u okolini Beograda da skupa pokupe šljive u nepreglednoj bašči sa 150 stabala.
Svi se lomili od posla, savijali grbače do zemlje, samo otac besposlen šetkao okolo sa rukama na leđima, i pjevušio.
- Sine, najvažnije je dobro ogranizovati posao – reče joj tata, pošto ga srdito upita kako to svi kupe šljive, a samo on dokoniše.
Četiri i po decenije kasnije, dok sa šljemom na glavi i čizmama na nogama obigrava oko taze omalterisanih zidova, majstorima raznih fela izdaje zadatke i nadgleda izvršenje jer sve mora biti cakum-pakum, Jadranka Žaknić tvrdi da je njen otac, tog napornog dana u šljiviku, rekao neporecivu činjenicu. I nje se drži kao životne devize.
Jadranka, Beograđanka, dobro organizuje posao, da nije tako ne bi rukovodila izgradnjom jedne od mnogih zgrada koje niču na Zlatiboru.
Neupućen bi pomislio, kad je vidi kako oblijeće gradilištem, „šta će žensko tu, nema druge nego da je kafe-kuvarica koja juri za majstorima da pita ko pije gorču, a ko slađu“. Daleko od toga. Ne samo sada i ovdje, Jadranka je bila „čovjek broj jedan“ ona na podizanju, adaptaciji i rekonstrukciji mnogih drugih zdanja.
Milena vozi tramvaj kao zmaj! Dama koja “muški” posao obavlja bezbjedno, odgovorno i s osmijehom
Teško je jačem polu i u mnogo prefinjenjim poslovima da, kad se treba obratiti ženi, preko jezika prevali „šefe“. Kamoli u muškom kakvo je građevinarstvo. Teško je Jadranki, teže od kubika armiranog betona, da savlada sujetu tesara, armičara, keramičara…
- Sine, nemoj kumim te, nije gradilište za ženu! Imaš sve uslove da se školuješ, da se baviš gospodskim poslom – i to joj je govorio otac, građevinski preduzimač.
I te tatine riječi dobro pamti, s tim što je tada bila 19-godišnjakinja, čvrsto odlučna da, kad joj se već nije dalo da upiše željenu arhitekturu, napusti studiranje geologije i krene očevim stopama. Tu već, i to smjelo tvrdi Jadranka, njen roditelj nije bio u pravu. Od tada do danas, za tih 36 godina, neprekidno je na gradilištima, sa izuzetkom četiri puta kada je odsustvovala zbog trudničkog i porodiljskog bolovanja.
- Pošto sam napustila fakultet, otovorila sam svoju građevinsko-zanatsku radnju. Samo sa završenom srednjom arhitektonskom školom, nisam imala nikakvo iskustvo u ovom poslu ali sam računala da će mi otac pomagati dok ne naučim. Prvi projekat koji je moja firma dobila bila je sanacija platoa ispred bazena na Tašmajdanu – pričala nam je Jadranka Žaknić ispred gradilišta na Zlatiboru.
Baš tih dana njen otac se teško povrijedio. Pao je sa velike visine i polomio kičmu. Morala je da ispoštuje rokove, ali na očevu pomoć nije mogla da računa. Za nju je to bila, priča, agonija, kao da je, kaže, trebalo da rješava nuklearnu fisiju.
- Povjeren mi je posao koji nisam znala da uradim, čekalo me je vatreno krštenje kome sama nisam znala da odgovorim. Srećom, imala sam uz sebe iskusnog poslovođu i radnike koji su shvatili da sam u nebranom grožđu i pomogli mi da sanaciju platoa bazena uradimo kako je i traženo – kaže Jadranka Žaknić.
Teže od građevinskog posla joj je pobijediti mušku sujetu
Prije neki dan ušla je u zlatiborski hotel, blizu gradilišta koje vodi, da se o nečemu raspita. „Ne nisam, ja sam šef gradilišta“, rekla je recepcionarki koja ju je pitala da li je gošća hotela. „Znači, Vi se ona plava žena koju nedjeljama gledam kako barabar sa muškarcima ide po krovu“, uzvratila je uzbijuđeno recepcionarka.
Poslije par godina, kada joj se otac oporavio, sve je bilo lakše Jadranki. Odavno joj nikakva pomoć ne treba. U malom prstu ima svaki detalj koji traži zahtijevan posao. Od temelja do krova, bilo da treba kopati temelje, nalivati beton, šalovati, postavljati oplatu i skelu, ugrađivati armaturu, instalacije, staviti crijep, voditi knjige… U međuvremenu je postala strukovni inženjer arhitekture. Diplomirala je u 39. godini.
Začuđenoj recepcionarki, i svim drugima prije nje koji su je pitali šta i kako, rekla je da ne priznaje da je građevinarstvo posao predodređen samo za muškarce. Objasni Jadranka u ovakvim prilikama da voli da bude u pokretu i na otvorenom, da joj sjedenje ne prija, usput pojasni da bi je iz kancelarije, kad bi bila osuđena na nju, izveli sa košuljom – koja se kopča na leđima.
- U našem društvu ženi je komplikovano biti šef u mnogim strukama, kamoli ovoj. Građevinarstvo se kod nas doživljava kao posao usko vezan za muški rod. A ja kažem da muškarac dobro organizovanoj ženi, koja ima dovoljno znanja, ne može da parira. Samo treba naći pravu mjeru, jer muškarac na ovom podneblju nije naučio da mu žena komanduje. Tak se taj prvi trenutak netrpeljivosti prevaziđe, onda sve ide mnogo lakše – poručuje šefica gradilišta.
Kako je ona primila pelcer posla kojim joj se otac bavio, tako je i u krv njeno troje od četvoro djece ušla građevina. Stariji sin uporedo studira višu građevinsku i radi, starija kćerka je redovan student Građevinskog fakulteta, a mlađa kćerka je učenica srednje arhitektonske škole. Samo mlađi sin, automehaničar, krenuo je nekim drugim putevima, piše Blic.