Bavi se poljoprivredom i pod stare dane, a na pitanje novinara kako je ima precizan odgovor.
Hvala Bogu da sam dobro – kaže Murat koga su novinari zatekli kad se na traktoru vraćao iz grada.
Od traktora se ne odvaja od 1968. godine kad ga je kupio za tadašnjih 5.000 maraka.
Više si mogao da uzmeš za 10 maraka nego sada za 10 eura – kaže Murat.
Bilo je i ranije nemaštine i sirotinje, primjećuje starina, ali sela su bila puna.
Mililo se da živi čovjeku. A sad je sve opustilo. Možda gore dvije kuće… Ovo drugo sve stalo – kaže Murat i dodaje da Sitniče sada broji dvadesetak duša.
Ima stado ovaca o kojima se brine.
Nisam u stanju ni njih više da čuvam. Sin sad treba da ode u penziju pa treba da preuzme. Ja bih držao još više. To je tradicija. Moji stari su to držali uvijek. Krave ne mogu da imam. Nema ko to da muze – vajka se Murat.
Žena mu se razboljela i mora o njoj da brine.
Vijek smo prošli. Šezdeset godina smo u braku. Da je dam u dom ne mogu. Starija je osam godina od mene. Ja sam se oženio kad sam imao 14 godina. To su običaji stari. Godinu dana je sjedila isprošena. Narod je mislio da tu može svašta da bude i da neće da bude taj brak u redu. Ona je bila ko švicarski sat. Sada ja moram da se revanširam pa da ću umrijet pored nje – kaže Murat trudeći se da ne pusti suzu.
