Hvala gazda

Idem kući, a ne ide mi se. Idem na posao, a ne ide mi se. Nešto me u prsima steglo, ne da disati. Ko “ mora “. Ne znam šta je. Ne znaju ni drugi. Pit’o doktora, veli nešto na psihičkoj bazi. Nisam se nasmij’o ima deset godina. Slabo spavam. Probudim se u neko doba noći pa hodam po kući. Počeo svojim hodanjem buditi ženu I djecu, pa odust’o. Sad samo ležim I šutim. Sanjam drugove što poginuše. Prebrojavam ko je ostao. Ne pomaže, nema sna. Radim u firmi, od jutra do mraka. Ne znam nikad kad ću kući. I subote I nedjelje, I petak I svetac. Što više radim, sve dublje tonem. Plata mala, nikakva, a računa u latici sve više, voda, struja, telefon -isključili. Nikako na zelenu granu izaći. Gledam kčerku narasla, stasala za posao. Obišao sam “ I kuntu I pantu”, nema posla. Doklapam na posao, a kaharan. Danas bi trebala biti plata. Cijeli mjesec strahujem da li će biti plata a kad bude onda me strah hoću li moći sa njom do sljedećeg 1-og. “Muzafere, traži te direktor”, trgnu me glas Huse portira. Što? “ Ne znam ja ništa, moje je da ti kažem a ti vidi”. Jah … Bože što li me zove? Da nije ko šta nastrad'o. Ma nije valjda. Opet, možda će biti kakvo povećanje, pa da drugi ne vide. Opet da nije ona moja šta pričala. Pa nije valjda tolika budala. Kako prilazim direkciji, noge sve teže a korak sitniji. “ Hajde Muzafere, čeka te gazda, procvrkuta sekretarica”. Na zidu iznad nje slika. Sultan Fatih na konju ulazi u “ Stambol” k’o Fatih je a gazdina je glava. Mal’ ne prasnuh u smijeh. Suzdržim se. Pokucam, al ništa se ne čuje. Vrata obložena spužvom I kožom pa nema čovjek u šta pokucati. Zgrabim koščatom rukom šteku pa oprezno provirim, k’o na zemunicu da udaram. “ Bujrum Muzafere, uđi”. Uđem a sav se stisn’o, steglo me u grlu pa ne umijem riječ progovoriti. Kako ste? Procijedih to nekako sitno I kroz zube, pa me prosto stid “ sijedi Muzafere,jesil’ za kahvu?” Ma ne bi’ ja da smetam. “ Kakvo smetanje, mala donesi dvije kahve”. Sjedem, on izvadi neke strane cigare, “ De zapali”. Uzmem, šta ću. Dođe kahva, srknem I spržim se al’ trpim. “ Muzafere evo ti plata”. Pruži mi kovertu, ja uzeh. Odškrinem je ne pola I skeniram preciznije od lasera. Četiri stotine konvertibilnih maraka. Suza se iz oka zakotrlja niz obraz I nestade u bradi. Valjda od vruče kahve, boli.
„Jel ovo sve gazda?
“ Sve”.
„I topli?“
“ Jah”.
„ I noćni?“
“ Sve”.
Malo brate. “ Šta ćeš, tako je”. Znam, ali malo. “ Nije do mene”. A do koga je onda? “ Tržište moj Muzafere”. Ne razumijem.
“ Velika ponuda radnika, eto to je”. “ Znaš I sam da na birou ima preko šest hiljada takvih kao ti. Kad objavim da jednog primam , stotinu se javi”.
Znam, al’ opet je malo. A nisam ni osiguran.
“ E vidiš, zbog toga sam te I zvao. Pričaš po čaršiji kako se nisi mogao liječiti, kad se onomad razboli”. I nisam. “ Pa zar ti nisam odma kupio tablete I posl’o po Husi”. Zaboli me u prsima, bil’ mu šta rek’o. Ne smijem, muhanat je, otpustit će me. A ipak sam ja Spahić, od Spahija koljenović. Ujedem se za jezik. Jesi, zar mi to I tablete prigovaraš? “ Jok, samo ti napominjem. Ti sve zaboraviš. Nego, nisam te zbog toga zvao. Ona tvoja curica Dževada, vidim narasla, radil’ gdje?” Gdje će raditi? Nema posla ni za lijeka. “ Reci joj nek’ sutra dođe kod nas. Naćemo joj nešto da radi. Plata je mala al’ bolje nego ništa”. Srce mi zaigra od radosti, hoće iskočit. Moja Dževada, moje zlato. Hvala Bogu pa sam osaburio. Znam ja da je plata mala I da se mnogo radi, znam I da neće biti prijavljena I osigurana, al’ pos’o je pos’o.
Zbunjen, ne znajuči šta reći samo prmucah, hvala gazda. “ Ma ništa moj Muzafere, mi smo svoji. Mislim ja na tebe. A ti sutra nemoj u firmu. Imam neka drva na vikendici valjalo bi ih iscijepati, pa ću ja poslati šofera po tebe”. Uredu gazda I hvala ti. “ Eto hajd’ sad imam nekog posla, pa vidimo se”. Brzim koracima odklasah prema čaršiji, idem obradovat’ ženu. Zaboravih I na malu platu, I to što nisam prijavljen I osiguran. Ma biće I to jednog dana. Ne mogu sad protiv gazde. Od šest hiljada sa biroa, on moju Dževadu zaposlio, ma svaka mu čast. On je pravi hadžija. Nek’ mi neko samo riječ na gazdu kaže. Valja mi još samo reći curici, čuvaj pos’o I čuvaj gazdu. Malo je takvih na današnjem vaktu. Pravi Bošnjak I musliman, halal mu vjera. Hvala gazda još jednom.

Možda vam se svidi

Comments are closed.