Najmlađi pacijent COVID-bolnice u Nišu koji je bio na respiratoru: Predragovih 17 dana kome i borbe za život

0

Predrag Nikolić (21) je najmlađi COVID-pacijent koji je u Nišu morao na respirator. Imao je „COVID-om posredovanu multiorgansku insuficijenciju“, što je u lečenje uključilo kardiologe, pulmologe, anesteziologe, nefrologe i grudne hirurge

- TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

U grčevitoj borbi za život u COVID-bolnici Kliničkog centra u Nišu, student i rekreativni sportista Predrag Nikolić iz okoline Leskovca, 17 dana je proveo u komi na respiratoru, a 11 i na dijalizi.

Mesec dana nakon povratka kući, ovaj dvadesetjednogodišnjak ponovo priprema ispite, dok će za povratak na basket morati da čeka do proleća. U razgovoru za Anadolu Agency (AA) kaže da još ne veruje šta je preživeo.

Osoblje Kliničkog centra u Nišu Predraga pamti kao najmlađeg pacijenta kog su morali da prikače na respirator, a on osoblje – kao prijatelje koji su mu u svakom trenutku pružali podršku i utehu.

Primljen je, kažu lekari, u jako teškom opštem stanju u koje je zapao nedugo nakon prvih simptoma.

„Osetio sam malaksalost i znojenje, desila mi se i nesvestica, pa sam iz leskovačke bolnice sanitetom prevezen u Niš i odmah iste večeri pao u komu“, počinje Predrag.

Poput većine vršnjaka, nije mislio da koronavirus može ikako da mu naškodi, a još manje da izazove komplikacije zbog kojih će nedeljama biti bez svesti, i to pod konstantnim nadzorom nekoliko desetina medicinskih tehničara i lekara različitih specijalnosti. O drami koja se nad njegovim krevetom čitavo vreme odvijala saznao je tek kasnije od lekara i porodice i još mu je, kaže, teško da sve to shvati.

– Buđenje iz kome i prvi razgovor s roditeljima –

„Kada sam se probudio, prišla mi je doktorka Katarina Jović i pitala da li hoću da pričam sa roditeljima. Pozvala ih je preko Vibera. Ugledao sam roditelje presrećne, a nisam ni znao šta se sve događalo, pošto sam spavao. Mislio sam da je bilo dan–dva spavanja, a zapravo je to bilo 17 dana borbe za životom“, govori Predrag.

Nije mu bilo lako da prihvati činjenicu da je prošlo toliko vremena i da mu je život tako dugo visio o koncu. I pored takvih saznanja, nije osetio strah, ali nestrpljenje da što pre ode kući – jeste.

„Nisam mogao da se pomeram, ni ruke, ni noge, sve je to išlo malo po malo. Jedan dan mogu da pomerim jedan prst, sutradan šaku, ruku da podignem. Uglavnom, oporavak je tekao baš sporo, a vežbao sam dva puta dnevno“, priseća se Predrag.