Čedomir Petrović: “Vlast Srbije mora priznati da je počinjen genocid u Srebrenici”

Čedomir Petrović, srpski glumac, reditelj, pisac i kolumnista – nema zadrške, dileme ni problem da kritičku misao pretoči u britku riječ.

Piše: Bojana Oprijan

Čedomir Petrović, srpski glumac, reditelj, pisac i kolumnista – nema zadrške, dileme ni problem da kritičku misao pretoči u britku reč. Ličnim stavom, u istoimenom nadnaslovu bloga u jed(i)nom nezavisnom beogradskom dnevnom listu, skoro da nema teme, aktuelnih događaja koje svojim oštrim perom nije dotakao. Ugled, uvažavanje i poštovanje već je odavno stekao svojom profesionalnom i ličnom biografijom.

Čuvajući kritičku doslednost, Čedomir Petrović govori o ratnim, poratnim kao i aktuelnim političkihm dešavanjima na ovim prostorima, pre svega polazeći “od svog praga” – Srbije.

Mnogi iz Vaše branše o svemu što govorite i sami znaju, a ipak – ćute. Otkud taj jak poriv, uprkos napadima, da se Vaš glas čuje?
– Sve se to stvara od rođenja. Tada se postavljaju stubovi vašeg budućeg života. Moj otac (inače, legenda jugoslovenskog glumišta Miodrag Petrović Čkalja – prim. aut.) dosta je radio, a majka je ceo život posvetila njemu i meni, našoj kući. Stanovali jedno vreme preko puta Radio Beograda i naš stan je bio uvek pun glumaca, reditelja, pevača, pisaca, muzičara. Zalutao bi i po neki slikar, na piće, pred zoru. Najviše što pamtim od svega, to je – smeh. Davao se smeh. I primao. Živelo se za smeh i od smeha.

Moja baka po majci, Marija, bila je Mađarica. Suprug Božidar Mijatović, Srbin. Ubio ga je Hrvat. Mnogo kasnije udala se za Poljaka iz Varšave, Antona Gurskog. Bio je kuvar. Nana po ocu, došla je sa roditeljima iz Crne Gore, od Bogdanovića. Ima u meni crnogorske, mađarske, ali najviše srpske krvi, što mi u poslednjih mnogo godina baš i ne čini čast.

Lako je kritikovati tuđe. Možeš pisati i govoriti sve najgore o drugima. Još ćeš naići na sjajan prijem kod većine Srba, bićeš pravi junak – Srbenda. Al’, ne diraj u naše, sveto, najsvetije. Nismo mi zločinci. Ne bi mi ni mrava zgazili. Kakvo bombardovanje i ubijanje Sarajeva i ljudi? Kakva Srebrenica i genocid? Kakav Račak? Sve je to nama, mučenicima, namešteno.

Takvih koji tako misle i zbore sve je manje u Srbiji, ali je najveća šteta što tako govore i Vučić i Dodik. Kad oni budu “priterani uz duvar”, sve će se promeniti, ali svi zločinci moraju biti kažnjeni i sve se mora pamtiti, da se nikad ne ponovi.

Poznato je da ste pre dve godine javno pozvali da Srbija prizna Kosovo. O očuvanju, odnosno uništavanju “srpskih svetinja” – što je često alibi u političkom potkusurivanju – konstatovali ste: “Tamo je sveta srpska zemlja. Biće i dalje naši manastiri, čuvaće ih bolje od nas”. Otkud takva misao, stav?
– Stanovali smo, početkom pedesetih, na periferiji grada, u Profesorskoj koloniji. Preko puta, u jednoj kućici, u podrumu živela su tri brata – Satki, Veap i Ramadan. Kao dečak, išao bih uveče kod njih na Bajram i Ramazan. Majka bi im poslala po meni narandže, a oni su meni nudili još uvek tople baklave. Sedeo bih s njima prekrštenih nogu na zemlji, prekrivenoj šarenim ćilimom. Soba je bila mala i u njoj su spavali sva trojica. Bilo je toplo. Pucketalo je suvo drvo iz ognjišta. Da li su mi drvenu muštiklu, da povučem dim-dva neke krdže koju su zavijali i pušili. Osećao sam se dobro i sigurno. Za Svetog Nikolu dolazili bi kod nas na slavu, krstili se pravoslavno. Služili žitom.

Kada smo početkom šezdesetih počeli da odlazimo na godišnje odmore, ključeve smo ostavljali Satkiju. Zašto njemu? Zato što smo nekoliko puta ostavljali najbližim komšijama i uvek bi po povratku primetili da je sve ispregledano i ispreturano. Ormani, fioke… Satki je brisao prašinu, vetrio stan, polivao i negovao cveće. Ništa nije bilo taknuto, kao da nismo nigde ni odlazili.

U novovekovnoj istoriji, dolazi do pojava čuvara manastira, koji su nazivani manastirske vojvode. U Metohiji i kosovskoj Drenici, tu su dužnost obavljali Albanci islamske veroispovesti. Čuvali su i Pećku patrijaršiju, manastire Devič i Dečane. Mnogi Albanci su poginuli čuvajuči srpske svetinje. Ginuli su, ali i ubijali svoju braću koja su želela da spale i unište srpske manastire i crkve. Ubijali su svoju braću da bi sačuvali nešto tuđe. Dali su besu.

Postojao je kult svetog kralja Stefana Dečanskog, koji je dugo je bio rasprostranjen i među Albancima islamske veroispovesti. O tome bi Srbija i mi, kao njen narod, mogli mnogo da naučimo.

Kao dečak, obišao sam s ocem i majkom manastir Gračanicu. A na jednom zidu, među freskama, bili su ispisani na zidu potpisi tadašnjeg kompletnog fudbalskog tima Crvene zvezde.

Svojim nedavnim blogom, zalažući se za pravo Crne Gore na samostalnu versku zajednicu, u žaru aktuelnih ostrašćenosti, mogli bi navući anatemu sa obe strane crkvene porte. Čemu taj sukob i šta bi se dogodilo da do samostalnosti dođe? U čemu je Vi vidite problem?
– Ovo je borba između Đukanovića i Vučića. Borba dva koncepta vođenja države. Jedan, Đukanovićev, evropski, i Vučićev, prepun konflikata sa susedima, na ivici ratova. U vremenima mira, on ne bi mogao opstati. Ovo je poslednja, od početka osuđena na propast šansa, da Vučić vrati Crnu Goru u sastav Srbije. U ovoj borbi, koja – kao i sve – ide preko naroda, nestaće i poslednji pogubni uticaj Putina i Rusije, na ovim delovima Balkana.

Voditi Crnu Goru, a biti napadan sa svih strana, nije nimalo lako. Hajde od neprijatelja i domaće fukare, to je vazda bilo, ali da te ruše braća, sadašnja srpska vlast i Srpska pravoslavna crkva, to je izdaja ravna svim onim, koje je Srbija činila i čini prema Crnoj Gori. Mnogo se uplićemo i zaplićemo u život Crne Gore i još uvek ne možemo da prebolimo to što je otišla od nas i nikad se ne pitamo kako to da svi odoše, a mi ostadosmo sami.

Hoće Crna Gora da ima svoj jezik – neka ga ima. Hoće svoju samostalnu pravoslavnu versku zajednicu u Crnoj Gori – i to je njihovo pravo i ako ima božje pravde, dobiće je. I bilo bi pošteno reći, da nije bilo svih ovih godina Mila Đukanovića, da vodi Crnu Goru, mnogo toga ne bi imala, što danas ima i šta će imati ulaskom u EU.

Kad ste na jednoj bosanskoj TV pre nekoliko godina rekli da su Srbi u Srebrenici počinili genocid i izjavili saušešće zbog rušenja Vukovara, uz opasku da ne pripadate takvom narodu, na Vas su se doslovce obrušili srpski mediji. Zašto je za Vas takva distanca važna, kakvu poruku šaljete?
– Na ovo pitanje, odgovorio bih rečenicama koje sam napisao pre godinu dana… Osećam tugu, sramotu, poniženost, bes, očajanje, nemoć, zbog onoga što se dogodilo tih nekoliko dana i noći u Srebrenici. Osuđujem i odričem se onih koji su učinili genocid nad nedužnim muslimanskim narodom. Onih koji su otvorili bezgraničnu ranu i probudili ili rodili mržnju prema srpskom narodu. Onih koji bi i danas da žive od ratova, pljačke, mržnje i krvi. Koliko će – i da li će ikada – sve ove strahote proći i da li će oni Srbi koji nisu krivi, moći jednog dana da pruže ruku i da im ruka bude prihvaćena od muslimanskog naroda?

Verujem da će doći to vreme. Ali, pre svega, moramo iskreno, jasno i glasno, da nas ceo svet čuje, priznati sve zločine pojedinih pripadnika srpskog naroda, nad onima s kojima smo nekada živeli zajedno u jednoj zemlji. Moramo priznati da je počinjen genocid u Srebrenici. To prvo mora da učini vlast Srbije.

Ljubav prema BiH izrazili ste u više navrata i rekli da je za Vas je posebna. Da li su to uspomene ili i nešto više, što Vas čini bliskim sa tim prostorima i narodima koji žive unjoj?
– Kao dečak, mislio sam da je Bosanac neko iz Bosne. Kasnije sam saznao da je Bosanac – Hrvat, Bošnjak i Srbin. Kad je došlo do strašnog zla, bilo mi je mnogo teško. Znam da će Bosna opet biti mirna, kada sva trojica postanu ponovo Bosanci.

Knjige sa dušom za male i velike

Uprkos tmurnim vremenima u kojima je vedrina retko inspiracija, Čedomir Petrović napisao je tri knjige za male ljude sa divnim po(r)ukama i za odrasle: “Tajni život Hranislava Dobrića” i “Bekstvo u Afriku Hranislava Dobrića” čine priče o jednom čuvaru Zoološkog vrta i njegovim avanturama sa životinjskim svetom, dok je “Moj život sa Agatonom”, roman o najboljem prijatelju čoveka – psu, istovremeno je slika koliko ljubavi i sreće uzajamno mogu pružiti jedni drugima.

Objašnajvajući kako je počeo da piše te plemenite priče i knjige sa srcem, naš sagovornik kaže da ga je jednog dana pozvao sjajan pisac Sloba Stojanović i pitao “bi li pisao nešto za dečju redakciju”.

Izvor

Možda vam se svidi

Leave A Reply